Која дијета за мршављење? Шта каже 48 рандомизованих студија

Велике породице дијета, од оних најсиромашнијих угљеним хидратима до оних најсиромашнијих мастима, све воде губитку телесне масе, а разлике међу њима остају мале. То је закључак мрежне метаанализе 48 рандомизованих студија, која обухвата 7 286 учесника (Johnston et coll., JAMA, 2014). Студија DIETFITS потом је прошла директни тест, с 609 одраслих праћених дванаест месеци: 5,3 kg просечног губитка уз исхрану сиромашну мастима, 6,0 kg уз исхрану сиромашну угљеним хидратима, разлика која није значајна и коју не објашњавају ни генетика ни инсулин (Gardner et coll., JAMA, 2018).

Шта је метаанализа 48 студија поредила

48 студија које је објединио Johnston et coll. потиче из 59 публикација, извучених из 6 база података, и обухвата 7 286 одраслих особа с прекомерном телесном масом или гојазношћу, с индексом телесне масе 25 и више (Johnston et coll., JAMA, 2014).

Свака студија је задржала једну или више популарних дијета, без специјализованог надзора, насупрот другој методи исхране или одсуству дијете; праћење је трајало најмање три месеца, а телесна маса је мерена после 6, па после 12 месеци (исти извор).

Иста дијета ретко се појављивала у више студија, што је отежавало свако директно поређење. Мрежна метаанализа заобилази ту препреку: повезује дијете у паровима, при чему се свака веза ослања на студије које су их супротставиле (исти извор).

У поређењу с одсуством дијете, губитак телесне масе достигао је 8,73 kg после 6 месеци уз исхрану сиромашну угљеним хидратима, наспрам 7,99 kg уз исхрану сиромашну мастима; после 12 месеци две породице дијета приближиле су се на око 7,3 kg (исти извор).

Модел мери и утицај бихејвиоралне подршке, 3,23 kg после 6 месеци наспрам 1,08 kg после 12 месеци, као и утицај физичке активности, 0,64 kg наспрам 2,13 kg (исти извор).

Мале разлике међу именованим дијетама

Највећа разлика између две именоване дијете достигла је 1,71 kg: после 6 месеци дијета Atkins била је испред дијете Zone (Johnston et coll., 2014).

За ауторе, губитак телесне масе постигнут било којом исхраном сиромашном угљеним хидратима или мастима јесте значајан, а разлике између именованих дијета остају мале (исти извор).

Студија DIETFITS: две дијете, дванаест месеци праћења

DIETFITS је ангажовао 609 одраслих особа од 18 до 50 година, без дијабетеса, с индексом телесне масе између 28 и 40. Рандомизација је те добровољце распоредила између здраве исхране сиромашне мастима и здраве исхране сиромашне угљеним хидратима (Gardner et coll., JAMA, 2018). Студија је спроведена на једном месту, а регрутација је трајала од 2013. до 2015. године (исти извор).

Пратећа подршка није се разликовала међу групама: 22 групне сесије током дванаест месеци, које су водили едукатори, с истим циљем: што одрживија верзија дијете (исти извор).

После 12 месеци, просечан губитак телесне масе износио је 5,3 kg у групи са мало масти и 6,0 kg у групи са мало угљених хидрата. Разлика од 0,7 kg између њих није била статистички значајна (интервал поверења од 95 %: -0,2 до 1,6 kg). Стварно постигнут унос разликовао се много више: 48 % угљених хидрата на једној страни наспрам 30 %, и 29 % масти наспрам 45 % (исти извор).

481 од 609 учесника, односно 79 %, завршило је праћење, а 18 забележених нежељених догађаја подједнако су се распоредили међу групама. Липидни профил и крвни притисак побољшали су се у обе групе; LDL холестерол је порастао у групи са мало угљених хидрата (исти извор).

Индивидуалне варијације далеко су превазилазиле разлику међу групама: од 30 kg изгубљених до 10 kg добијених у свакој групи, односно распон близу 40 kg (исти извор).

Ни гени ни инсулин нису раздвојили дијете

Остајала је могућност коју су наговестила ранија истраживања: да ли права дијета зависи од профила појединца? Студија је тестирала два маркера, генетски профил састављен од три полиморфизма, и ниво инсулина измерен тридесет минута после оптерећења глукозом. На почетку, 40 % учесника носило је профил повезан с дијетом сиромашном мастима, а 30 % онај повезан с дијетом сиромашном угљеним хидратима (Gardner et coll., 2018).

Није пронађена никаква интеракција између дијете и генетског профила (P = 0,20), ни између дијете и лучења инсулина (P = 0,47) (исти извор).

Ранији ретроспективни рад приметио је разлику од 6 kg наспрам 2 kg у зависности од уклапања учесница с генотипом. DIETFITS је осмишљен да ту хипотезу тестира проспективно; није је потврдио (исти извор).

Та два маркера нису омогућила да се утврди која дијета коме одговара, примећују аутори (исти извор).

Придржавање на дужи рок

Метаанализа из 2014. своју препоруку везује за једноставан критеријум: предложити дијету коју ће пацијент моћи да следи (Johnston et coll., 2014).

Друга метаанализа, која обухвата 27 студија, мери придржавање програма за губитак телесне масе. Просечна стопа износи 60,5 %, а опада с трајањем: 69,9 % за програме краће од 12 месеци, 53,0 % за оне од годину дана и дуже (Lemstra et coll., Patient Preference and Adherence, 2016).

Два полуга побољшавају те стопе, фактором 1,65 за вођење сесија, 1,29 за социјалну подршку (исти извор).

Трајање остаје осетљива тачка након краја програма: преглед Hall и Kahan извештава да се, у метаанализи 29 студија, више од половине изгубљене масе врати у две године, а више од 80 % у пет година (Hall и Kahan, Medical Clinics of North America, 2018).

Гојазност и поремећаји исхране: стручно праћење

Студије описане овде обухватале су одрасле без дијабетеса (Gardner et coll., 2018). Друге ситуације захтевају медицинско праћење које ови протоколи не обрађују.

Светска здравствена организација (СЗО) класификује гојазност као хроничну и рецидивирајућу болест; 2022. године 890 милиона одраслих живело је с гојазношћу (СЗО, 2025).

Код особе која живи с гојазношћу, губитак од 5 % до 10 % телесне масе смањује ризик од појаве дијабетеса типа 2 (HAS, 2011).

У Француској, Haute Autorité de Santé (HAS) захтева да прекомерну телесну масу и гојазност води лекар првог нивоа, у планираном праћењу (HAS, 2011). Она такође упозорава на узастопне дијете, чије колебање телесне масе може бити опасно по здравље (исти извор).

Поремећаји понашања у исхрани, анорексија или булимија, спадају у домен здравствених професионалаца обучених за те поремећаје (Assurance Maladie, 2026).

Ништа у овим резултатима не замењује процену појединачне ситуације, која припада здравственом професионалцу (HAS, 2011 ; СЗО, 2025).